Тада је у логор јеврејски дошао Давид да обиђе своју старију браћу и донео им је храну од оца. Чувши речи Голијатове, Давид је понудио да се бори са тим дивом, и молио је цара, да му он то и допусти.

Али Саул му је рекао: "ти си још млад, а он је силан и од малена навикнут на рат".

Давид одговори: "када сам напасао овце код оца мојега, десило се, да дође лав или медвед и однесе овцу из стада; ја бих га сустигао и отимао му из чељусти овцу, а ако би он скочио на мене, ја сам га убијао. Ако ме је Господ раније спасао од лава и медведа, спашће ме и сада од тог Филистимљанина".

Саул се сагласио и рекао: "иди, и нека буде Господ с тобом". Давид је ставио пет глатких каменова у своју пастирску торбу, узео праћу, тојест праћку, направљену за бацање камења, и пошао против Голијата. Голијат је с презрењем погледао на Давида, јер је он био врло млад, и са смешком је рекао: "јесам ли ја пас, да ти са камењем и праћком идеш на мене?"

Давид одговори: "ти идеш на мене са мачем, копљем и штитом, а ја идем против тебе у име Господа Саваота, Бога војске Израиљеве, коју си вређао. Господ ће ми помоћи, и сва ће земља сазнати, да Господ спашава без мача и копља".

И ето, када је Голијат почео да се приближава, Давид иступи насупрот њему, постави камен у праћку и одапе га на дива. Камен га је погодио право у чело. Голијат паде без гласа на земљу. Давид притрча к Голијату, извади његов мач, и његовим сопственим оружјем одсече му главу. Видевши то, Филистимљани, обузети ужасом, дали су се у бегство, а Израиљћани су их гонили до самих њихових градова и многе су убили.

Саул је поставио Давида за вођу војске. Затим, он је дао њему за жену своју кћер.

Када су се Саул и Давид враћали из победе, јеврејске жене излазиле су им у сусрет са песмом и игром и кличући: "Саул победи хиљаде, а Давид - десетине хиљада!" То је цару Саулу било криво, и он је почео да завиди слави Давидовој и смислио је да га убије. Давид се удаљио пустињу и скривао се од Саула до саме његове смрти.