Веровати у Бога, значи бити чврсто уверен у то, да Бог јесте (постоји), промишља (брине се) о нама, и свим срцем прихватати Његово божанствено откровење, тојест све, што је Он открио о Себи и о спасењу људи кроз оваплоћеног Сина Божијег, Господа нашега Исуса Христа.

Али, да би наша вера била жива и делотворна, неопходно је њу и исповедати.

Исповедати веру значи отворено изражавати унутарњу веру у Бога речима и добрим делима, тако, да никакве опасности, прогони, страдања, ни сама смрт не могу да нас натерају да се одрекнемо вере у истинитог Бога. Само при таквом тврдом исповедању, ми можемо спасти своју душу. "Срцем се верује за праведност, а устима се исповеда за спасење". (Рим. 10, 10), говори апостол Павле.

Као примери тврдог и мужественог исповедања вере, служе свети мученици. Они су имали такву веру у Бога и били су одушевљени таквом љубављу према Господу Исусу Христу, да су се због Њега одрекли од свих угодности земаљског живота, изложили су се гоњењима и страшним мучењима, каква је само могла смислити зла досетљивост човекова.

Речи Символа Вере: "у једнога Бога" указују на јединство истинитог Бога. Бог јесте један и нема другог осим Њега (Изл. 44, 6; Изл. 20, 2-3; Пон. Зак. 6, 4; Јован 17, 3; 1 Кор. 8, 4-6). То је напоменуто због тога, да би се одбацила незнабожачка учења о многобожтву.

Бог је Суштаство највише, надсветско, надприродно. Знати суштаство Бога - није могуће. Оно је изнад сваког познања не само људи, већ чак и ангела. Али из откровења Божијег, из јасних сведочанстава Светог Писма, ми можемо да имамо разумевање о суштаству и основним својствима Божијим: Бог је Дух (Јован. 4, 24), живи (Јерем. 10, 10; 1 Сол. 1, 9); самобитни, тј. Биће сасвим не зависно, Који има живот у Самом Себи - Сушти (Изл. 3, 14; и Јован 2, 13), вечни (Псал. 89, 3; Изл. 40, 28; Римљ. 14, 25), неизмењиви (Јак. 1, 17; Мал. 3, 6; Псал. 101, 28), свеприсутни (Псал. 138, 7-12; Дела Ап. 17, 27), свезнајући (1 Јованова 3, 20; Јевр. 4, 13), свемогући (Пост. 17, 1; Лук. 1, 37; Псал. 32, 9), свеблаги (Мат. 19, 17; Псал. 24, 8), премудри (Псал. 103, 24; Римљ. 14, 26; 1 Тим. 1, 17), свеправедни (Псал. 7, 12; Псал. 10, 7; 2 Римљ. 6, 11), сведовољни (Дела Ап. 17, 25), свеблажени (1 Тим. 6, 15).

Духовности бића Божијег не противурече она места из Светог Писма, у којима се приписују Богу телесни членови (делови). Тим изражавањем, духовни писци су символички, разумљивије, говорили о својствима Божијим: тако очи и уши означавају свевиђење Божије, итд.

Бог је један, али не усамљен (појединачан), зато што је Бог један по свом суштаству, али тројичан у Лицима: Отац, Син и Дух Свети - Тројица једносуштна и нераздељива. Јединство Тројице, лица која бесконачно љубе једни друге: Бог је љубав (1 Јован 4,16).

Узајамни однос међу Лицима Пресвете Тројице састоји се у томе, што се Бог Отац не рађа и не исходи од другог лица; Син Божији се предвечно рађа од Бога Оца; а Дух Свети предвечно исходи од Бога Оца. Сва три Лица Пресвете Тројице, по бићу и својствима, савршено су једнака међу Собом. Како је Бог Отац истинити Бог, тако је и Бог Син истинити Бог, тако је и Бог Дух Свети истинити Бог. Али сва три Лица јесу једно Божанство - један Бог.

Како један Бог јесте у Три Лица -то је тајна, непојмљива за наш ум: али ми верујемо, по сведочанству Божанственог Откровења. Тајну Свете Тројице открио нам је Сам Господ Исус Христос, пославши апостоле на проповед Он је рекао: "идите, научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа" (Мат. 28, 19). Апостол и јеванђелист Јован, такође јасно сведочи не само о тројичности Божанствених Лица, већ и о једносуштности Њиховој. "Јер је Троје што сведочи на небу: Отац, Логос, и Свети Дух; и ова Тројица су једно (1 Јов. 5, 7). Апостол Павле обраћаjући се коринтским хришћанима, говори: "благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога Оца, и заједница Светога Духа са свима вама" (2. Кор.13, 13).

Да би појаснили ову велику тајну, указаћемо на свет, који, видимо као творевину Божију, и који нам говори о непојмљивој тајни тројичног јединства Творца. Печат ове тајне лежи дубоко у природи свега створеног. Тројично јединство, је као основна мисао, уграђена у све што је створила премудрост Творца у Тројици прослављеног. На пример: језик код свих народа на земљи има три лица: ја (ми), ти (ви), он (они); постоји време: прошло, садашње и будуће; састав материје: тврд, течан и гасовит; све разноврсне боје у свету изводе се од три основне боје: црвене, плаве и жуте; човек испољава себе кроз: мисао, реч и деловање; деловање, са своје стране, има: почетак, средину и крај; сам човек је тројединство - тело, душа и дух; спасење наше душе састоји се из три хришћанске врлине: вере, наде и љубави...

Ми можемо делимично схватити тајну Свете Тројица само срцем - љубављу, налазећи се у Св. Саборној Цркви Христовој, тј. живећи у љубави.

Ми називамо Бога Сведржитељем, јер Он, као Цар Небески, свиме управља и све садржи у Својој сили и власти.

Још ми називамо Бога Творцем неба и земље, јер све, што постоји (како у видљивом физичком свету, тако и у невидљивом, духовном), тј. сва неизмерна васељена, саздано је Богом у Светој Тројици, и све је створио Бог Отац Логосом, тј. Јединородним Сином Својим, при садејству Духа Светога.

Невидљивом или духовном свету припадају ангели - духови - бића бестелесна (према томе и невидљива) и бесмртна, обдарена умом, вољом и силом, а такође и душа сваког човека.

Реч "ангел" - је грчка и значи "вестник", јер Бог њих шаље да извести људима Своју вољу. Сваки хришћанин има свога ангела - чувара, који му невидљиво помаже на путу спасења и чува њега од злих дејстава лукавог духа, злог, названог ђаволом (клеветником) и сатаном, тј. противником Божијим. Зли духови, такође, су били направљени добрима и слободнима, али они су се погордили, отпали од Бога и постали су лажљиви и зли. Од тада они мрзе све добро и наводе човека на грех, да би га погубили. Због греха сви људи умиру својим телом, а умрли би и страшнијом - другом смрћу, смрћу духовном, када душа која се предала греху, гине у отуђењу од Бога, да људе није спасао од те вечне погибије оваплоћени Син Божији.

У следећих шест чланова Символа Вере, почевши од 2-ог и завршно са 7-им, излаже се учење о Другом Лицу Свете Тројице - о Сину Божијем, Господу Исусу Христу, нашем Спаситељу.