.

О другом члану Символа Вере

2. И во јединаго Господа Иисуса Христа, Сина Божија, Јединородного, Иже от Отца рожденого прежде всјех вјек, Свјета от Свјета, Бога истина от Бога истина, рожденна, не сотворенна, јединосушчна Отцу, Им же всја биша.

У другом члану Символа Вере ми говоримо о Господу нашем Исусу Христу, Сину Божијем и исповедамо то, што знамо о Њему, као о Другом Лицу Свете Тројице, о Божанственом Суштаству, до Његовог рођења на земљи.

Господ Исус Христос је Јединородни Син Божији, тј. Он је јединствени Син Бога Оца, рођен из Суштаства Очевог, као светлост од светлости. Од истинитог Бога - Оца рађа се, такође истинити Бог -Син, и рађа се пре свих векова, тј. пре сваког времена - од вечности, тако што са Оцем вечно, увек јесте Син (а такође и Свети Дух), једнаке суштине са Оцем ("једносуштног оцу"). Сам Исус Христос је рекао: "Ја и Отац Смо Једно" (Јован 10, 30). Речи Исуса Христа: "Отац Мој већи је од Мене " (Јован 14, 28) односе се на Његову људску природу.

Ако се ангели и светитељи, некада, називају синовима Божијим, тај назив говори, да су они - синови Божији само по благодати, тј., по милости Божијој, кроз веру у Господа Исуса Христа.

Речи "рожденна", у Символу Вере додата је реч "не сотворена". То додавање начињено је због оповргавања лажног учења Арија, који је тврдио, да Син Божији није рођен, већ створен.

Речи "Им же всја биша" - значе Њим, Сином Божијим све је створено, тј. све што постоји, видљиви свет и невидљиви, саздано је Сином и кроз Сина ("и без Њeгa ништа не постаде, што је постало" (Јован 1, 3) читамо ми у Пасхалном Јеванђељу).

Син Божији, при оваплоћењу - рођен на земљи, добио је име Исус Христос. То име указује на Његову људску природу.

Име Исус је грчки превод јеврејског имена Јешуа (Јегошуа) и значи Спаситељ. То име је било два пута указано, кроз ангела, пре Рођења Христовог, јер је превечни Син Божији сишао не земљу (родио се, оваплотио) због спасења људи.

Име Христос - реч је грчка и значи Помазаник. (На јеврејском језику тој речи одговарала је такође реч "Месија"). У Старом Завету помазаницима су се називали пророци, првосвештеници и цареви, који су, при ступању на дужност, били помазивани јелејем и кроз то су примали дарове Светог Духа, неопходне за достојно испуњавање њихових обавеза.

Син Божији назван је Помазаником (Христом) по човечијој Његовој природи, јер Он је имао све дарове Светог Духа: знање пророчко, светост првосвештеника и моћ цара.

НАПОМЕНА: Када се делови Символа Вере, почевши од 2-ог, завршно са 7-им, читају посебно, тада свакоме од њих треба додати: "вјерују во јединаго Господа Иисуса Христа, Сина Божија"...

Беседа о превечном рађању Сина Божијег

Ми живимо у времену, а временом све се мења - "све тече, све се мења". А када свет заврши своје временско постојање (при другом доласку Спаситеља), време ће се изменити и постаће вечно. Биће "ново небо (свод) и нова земља" (Исаија: 65, 17; 66, 22; 2 Петр. 3, 13; Апокал. 21, 1).

Живећи у околностима времена, нама је тешко да себи представимо вечност. Али, у одређеној мери, ми можемо себи њу представити (наука - философија).

И тако, вечност је неизмењива, она је ван времена. Бог - Пресвета Тројица - је вечан и неизмењив, јер никада Отац није био без Сина и без Духа Светога.

Свети Оци и Учитељи Цркве разјашњују, да је Отац увек био заједно са Сином, од Њега рођеним, јер без Сина не би се могао назвати Оцем. Ако би Бог Отац некада постојао, не имајући Сина, а затим би се учинио Оцем, не бивши предходно Оцем, то би значило, да се Бог подвргао измени, од нерођеног учинио је себе рођеним, али таква мисао је гора од сваког богохулства, јер је Бог вечан и неизмењив. У Символу Вере тако и стоји: "Иже от Отца рожденного прежде всјех вјек", то значи; пре постојања нашег времена, тј. вечно.

Св. Јован Дамаскин разјашњава: Када ми говоримо, да је Он (Син Божији) рођен пре свих векова, ми тиме показујемо, да Његово рођење није у времену и беспочетно је, јер није из небића приведен у биће Син Божији, Ово сијање славе и образ ипостаси Очеве, жива премудрост и сила; ипостасни Логос (Реч), суштаствени, савршени и живи образ невидљивог Бога, већ је увек био са Оцем и у Оцу, и рођен је од Њeгa вечно и безпочетно".

Појам "рождение", се савршено разликује од термина рођен - који постоји само у материјалном свету, јер је материја времешна и ограничена. Дух, пак, није ничим ограничен и није подчињен материјалним законима. На тај начин физичко, природно, материјално рођење потпуно је не примењиво на духовно рођење. Стога су Васељенски Сабори, изражавајући суштину Божанственог рођења Сина од Оца, утврдили речи Символа Вере: "Света от Света, Бога истинна от Бога истинна, рожденна, несотворенна, јединосушчна Отцу...", тј. Син Божији по бићу Своме, савршено је једнак са Богом Оцем, Он се увек - вечно рађа, као "Свет от Света" (Светлост од Светлости), бестрасно, не по законима тварног материјалног света. Ту највећу Божанствену истину, јер засада ми живимо у схватањима материјалног света, у потпуности схватити не можемо, јер се Тројичност Бога и назива "Тајном Пресвете Тројице".

Али нека схватања, или тачније речено, неке сличности за разјашњење Тајне Пресвете Тројице, дају свети Оци. Св. Јован Дамаскин говори: "Као што огањ и светлост, која од њега происходи, постоје заједно - не да прво бива огањ, а потом и светлост, већ огањ и светлост заједно - и како светлост, која се увек рађа од огња и увек у њему пребива и савршено се од њега не одваја: тако се рађа и Син од Оца, никако се не одвајајући од Њега".

Такву сличност ми можемо видети и у сунчаним зрацима, који падају на земљу и чине своје животодавно дејство, никада се не одвајајући (или како ми кажемо "не раскидајући се") од сунца. При таквом разјашњењу, постају схватљиве речи из Јеванђеља: Бога нико није видео никад; Јединородни Син, који је у наручју Оца (налазећи се у суштаству Бога Оца), Он јави (јавио је Себе на земљи људима)" (Јован 1, 18).

Свети јеванђелист Јован назива Јединородног Сина Божијег Исуса Христа - Логосом (Речју): "У почетку беше Логос, и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог" (Јован 1, 1). Именовање Другог Лица Пресвете Тројице - Сина Божијег било је откривено Јовану свише (Апок. 19, 11, 13) и делимично откривено било је и у Старом Завету (Пс. 32, 6; Прем.18, 15).

Свети Оци објашњавају: "Као што ум, који рађа реч, рађа без болести, не делећи се, не исцрпљујући се и не подвргаваћи се ничему што бива у телу: тако и божанствено рођење, је бестрасно, неизрециво, непојмљиво и несхватљиво и не дељиво".

"Као што се реч" - говори Архиеп. Инокентије - "која је тачно изражавање мисли, не одваја од ње и не слива са њом, тако и Логос (Реч) је био у Бога, као истинити и тачни Образ Његовог Суштаства, нераздељиво и несливено увек постоји са Њим. Логос Божији није био појава или својство - сила Бога, већ Сам Бог, Друго Лице Свете Тројице".