О петом члану Символа Вере

5. И воскресшаго в третии ден по писанијем.

У петом члану Символа Вере се говори о васкрсењу Исуса Христа трећег дана после Његове смрти.

Како је у списима Старог Завета било јасно предсказано о страдањима, смрти, погребењу Спаситеља и о васкрсењу Његовом, тако је у Символу Вере и речено: "по писанијем" (по писму). Речи "по писанијем" се односе не само на пети, већ и на четврти члан Символа Вере.

Исус Христос је умро на Велики Петак око три сата поподне, а васкрсао је после поноћи суботње у први дан недеље, који се код Руса од тог времена назива "Васкрсењем". Али у то време и део дана је сматран за цео дан, па се зато и говори, да је Он био у гробу три дана.

Стање Исуса Христа од смрти до васкрсења св. Православна Црква, изображава следећим речима: "у гробу телом, у аду - душом, као Бог, у рају с разбојником, и на престолу Ти си био, Христе, са Оцем и Духом, све испуњујући, Неизобразиви".

Ми знамо, да су у Старом и Новом Завету из мртвих васкрсавали неки људи, али те умрле је васкрсавао неко други, и васкрсење су задобили у предходном земном, смртном телу, па су потом морали опет умрети. А Исус Христос је устао из мртвих Сам, силом Свог Божанства, васкрсао у преображеном телу Своме: небеском и бесмртном. Он је изашао из гроба, не кидајући синедрионов печат, не одваливши камен и невидљиво за стражу.

Господ је открио људима о Свом васкрсењу прво кроз ангела, који је одвалио камен са улаза у гроб, а сведоци томе су били војници, који су чували гроб и разбежали се од страха. Затим су ангели јавили о васкрсењу Исуса Христа женама мироносицама. И коначно, Сам Исус Христос, у наредних четрдесет дана, више пута се јављао Својим ученицима, са многим истинским доказима Свог васкрсења (давао је ученицима да додирују Његове ране од копља и клинова, јео је пред њима итд.) и беседио је са њима о тајнама Царства Божијег .

На дан Васкрсења Христовог ми појемо: "Христос воскресе из мертвих, смертију смерт поправ, и сушчим во гробјех живот даровав".

Својом смрћу Господ је победио смрт, а свима који су се налазили у гробовима, тј. мртвима - живот је даровао. Сада Господ заувек пребива у том, новом васкрслом, телу. Такође у новом васкрслом телу пребива и Божија Мајка, Коју је васкрсао Господ после Њеног успења. А људи, ће сви добити такво ново васкрсло тело при другом доласку Спаситељевом, када буде свеопште васкрсење (о ком се говори у 11-ом члану).

На тај начин, испунило се пророчанство, изречено кроз пророка Осију: "Од власти ада Ја ћy их искупити, од смрти ћy их избавити. Смрти! где ти је жалац? аде! где ти је победа!" (Осија 13,14).

Беседа о Васкрсењу Христовом

Васкрсење Христово је највећи светски догађај, и хришћани су њиме и заменили празновање старозаветне суботе. Празник Васкрсења Христовог је "Празник над Празницима и Слава над славама, Један Цар и Господ - над свим суботама". Васкрсење је слава, смисао и основа наше православне вере. "А ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, празна и вера ваша". (1 Кор.15, 14), говори апостол Христов.

Ако не би било Васкрсења Христовог, не само да не би било хришћанства, већ би и сама вера у Бога, у силу добра и правде била подривена, изгубљен би био и смисао живота. Ако убијени Христос није васкрсао, не само да не би било никоме Спасења кроз Њега, јер коме смрт и немоћ могу пружити помоћ? - већ не би било у историји рђавијег славља и злобнијег подсмеха зла над добрим и ђавола над свим светом светлим и идеалним, као у данима Голготе, и уопште, целог земаљског живота Господа Исуса Христа. И не би било силнијег и неминовнијег мотива за неповретно очајање, јер ако се овај Праведник показао као немоћан, ако је таква Величанствена Личност исчезла у бездану непостојања, онда ми, свако од нас, шта да очекујемо, чему да се надамо? И зар не би тада уистину и живот човеков био само "пуста и глупа лакрдија" (Љермонтов), или, по прецизној речи великог писца-хришћанина Достојевског - "ђавољи водвиљ", игра?

Али васкрсе Христос - и остаде поруган и немоћан "отац лажи, човекоубица исконски (од почетка) - ђаво" (Јован 8, 44). Живот је победио, смрт и зло су доведени у ништавило. Христос Воскрес - и у пуном сјају засијало је Његово Божанствено - Царско Величанство...

"Задивљујуће је, како могу озбиљни људи да верују у такве глупости. И то у двадесетом веку... Веку науке и опита... Разум не допушта веру у васкрсење Исуса Христа", говоре безбожници.

Историјски факт Васкрсења Христовог, као и сво Његово учење, подвргнути су критици многих учених људи (рационалиста). Неки су томе посветили цео свој живот, старајући се да докажу, да је јеванђељска историја о васкрсењу обмана, грешка или заблуда. Прва по времену и по злоби је та басна, коју су дужни били да распростране стражари подкупљени од јудејских првосвештеника после тога, кад су у страху испричали о земљотресу код гроба, о одваљивању камена и о јављању муњевитог ангела. Та басна се састојала у овоме, "ученици Његови, дођоше ноћу, и украдоше Њега, док смо ми спавали". (Мат. 28, 13).

Бесмисленост те измишљотине упада у очи свакоме, ко није изгубио здрав разум.

Савршено је недопустиво, да би, стража сачињена од неколико лица могла да заспи. Где је војна дисциплина? То је, ипак, "стража римска", а римска армија, по својој жељезној дисциплини и храбрости, била је једна од најмоћнијих армија светских. Ако су војници заспали, тада нису могли видети, а ако су видели тада нису спавали. У том случају они не би допустили да апостоли учине "отмицу", већ напротив, задржали би отмичаре и заједно са затеченим - мртвим телом - отишли би старешинама. Али ако би отимање и успело, зар би убице Христове оставиле на слободи "отмичаре" да и даље проповедају Његово Васкрсење? Силом своје власти, они би приморали апостоле да врате украдено тело, да би их открили у лажи и обмани и тиме у корену пресекли њихову проповед о Христу. У самој пракси, ако би ученици украли тело Спаситеља, требало би их одмах одвести на суд, ухватити у лажи сведочењем војника и тиме забранити њихову проповед. Али убице Христове то не чине, јер нису уверени, да ће војници подржати на суду њихову клевету.

Не може бити, да би непријатељи Христови оставили речи војника без провере. Они, наравно, нису пропустили темељно, макар и тихо, да се убеде у истинитост речи војника - првих сведока чуда васкрсења. Безусловно, они лично, мада не и у пуном саставу синедриона, су отишли на гроб Христов и видели да је он празан. После испитивања, они нису могли да признају, да је Христос заиста васкрсао. Али зашто су они срамно ћутали о томе? Зашто свенародно нису исповедили свој тешки грех и тиме оградили свој народ од страшних несрећа?

Да, због тога, што су тим развраћеним људима блага земаљска била ближа, дража од небеских. Они се нису уздали да покајањем задобију опроштај, већ, уместо тога, они су лепо схватили, да би њихово покајање за убиство Месије повукло за собом сместа убијање камењем, од истог тог народа, који су они увукли у саучесништво у том злоделу. У страху за свој живот они су ћутали. Тако, они су се показали немоћнима пред истином. Они су били принуђени да се ограниче само на наредбу апостолима: "ништа не говорити нити учити о Имену Исусовом". (Дела Ап. 4, 18). Запретивши им да не проповедају о Исусу Христу, они никада нису постављали питање и нису указивали, где се налази тело Исусово? "Ми не можемо да не говоримо оно што смо видели и чули". (Дела Ап. 4, 20), говорили су апостоли и настављали да побуђују свет својим проповедањем Васкрсења Христовог.

Осим тога, како су могли Апостоли, људи мирни, бојажљиви, који су чак седели у дому затворени "страха ради јудејског" (Јован 20, 19) и ненаоружани да се одлуче на тако дрзак, смео и при том сасвим безциљан подухват, какав је отимање тела испред носа стражарима? А при томе су имали да ударе на страшну римску стражу? А да детаљи, при томе, не личе на отимање....

Мисао о отимању, пре свега, јавила се код самих апостола, када су они, позвани од Марије Магдалене, размотрили њене бојазни и мислили о томе како су непријатељи отели тело да би се изнова наругали над Њим. Али, ушавши у пећину гроба, апостоли су увидели, да је гроб пуст, али не после отимања. Јер ако би отмичари узели тело Исуса Христа, они би узели Њега са пеленама, или би поцепали и у нереду побацали све, што га је прекривало. Али пелене су лежале савијене и покривач, дугачко уско платно, које је обавијало главу, није лежао са пеленама, већ "посебно савијен на другом месту" (Јован 20, 7).

Тако је и постављена одавно, та бесмислена јудејска измишљотина, на чије место су рационалисти поставили хипотезу о летаргијском сну и о екскудативном плевриту (објашњење о води, која је истекла из бока): - Исус Христос се налазио у силној несвестици, а може бити летаргији, због чега Га је лако било сматрати за умрлог, скинут је са крста и погребен; али због наступања празника Пасхе са погребењем је требало журити и због краткоће времена и ужурбаности, ни пријатељи ни непријатељи нису имали могућности да испитују поузданост Његове смрти. Деловање аромата, дување хладног пећинског ваздуха, Њему су вратили осећаjе, Он се подигао, мада још слаб, мучећи се да изаће из пећине. Његов крик и лупање су уплашили стражу, и она је побегла. Користивши се бегством страже, вртлар или неко од ученика, одвалио је камен, и Њему дао могућност да изађе из гроба. Његова појава у белом оделу била је протумачена у смислу јављања ангела - вестника васкрсења. 40 дана Исус Христос је провео у друштву са ученицима, а потом, највероватније од плеврита (пробијене плућне марамице), се упокојио.

Историја савршено неистинита и не одржива чак и за најслабију критику. Јеванђеља говоре да су из прободеног ребра Господњег истекле крв и вода. Са медициске тачке гледања та појава указује на парализу (узетост) срца, тј. на неоспорну смрт. Али ако би чак и Исус Христос остао жив, тад би при недостатку дисања, због чврсто затегнуте плаштанице, натопљене ароматима, услед спреченог приступа ваздуха, живот сигурно био угашен. Ослабљени и измучени, тешко да би био у стању да помери камен и произведе крик и ударање, који би уплашили стражу. Јеванђеља довољно подробно говоре о беседама Исуса Христа, о радости, којом је Он напунио срца Својих ученика, још више, него пре васкрсења, о ходању са ученицима дугим путем и др. Личи ли све то на пробуђеног из несвести или самртно болног летаргика? Јер то би био човек јадни и изнурени болешћу, по оцени специјалиста, два корака неспособан да направи са прободеним ногама нити да узме нешто таквим рукама. Чак је и такав противник Христа, као Штраус, исправно приметио, да је невероватно и немогуће психолошки, да такав полумртвац, разочаран у Себе, може да надахњује таквом моћном вером, која је облетела цео свет и покорила Њему најсилнија царства, и да може пробудити ентузијазам до свеопштег мучеништва свих оних, који су Њега видели. Убеђење у васкрсење Исуса Христа апостоли су сачували целог свог живота. Ако би то васкрсење било тобожње, тада би пре или касније следила стварна смрт Исуса Христа, која би прекратила сваку делатност и припремање апостола. Напротив, они су са таквом увереношћу и силом иступили на проповед, какву нису имали у себи пре доласка Христовог.

Најпостојанија и најрапрострањенија у нашим данима је тзв. визиона теорија (од визио - виђење). Христос није васкрсао, већ се ученицима у ствари приказало, да су они видели оживелог Господа и да су беседили са Њим. Ученици су до те мере били обузети личношћу Исуса Христа, толико су се сродили са мишљу о долазећем царству Његовом, да се нису могли помирити са фактом смрти и ето, оптерећени болесним очекивањем доспели су у такву масовну халуцинацију, коју су они, подлегавши самообмани, изложили у јеванђељима.

Истина, и у историји и у стварности која нас окружује срећу се халуцинације, како код појединаца, тако и масовне, мада задње врло ретко. Али халуцинације се срећу код људи, који xоће нешто да виде и чују, који су тако настројени и свим својим можданим центрима су спремни да приме то, што напрегнуто очекују. Али вратимо се на јеванђеља. За то, да буду обманути, да увиде то чега нема, морали су чекати васкрслога, веровати, да је васкрсење Његово близу и да ће се десити. У коме од Апостола је постојала таква вера? Када Марија Магдалена и друге жене иду ка гробу, оне мисле: "ко ће нам одвалити камен?" (Марк. 16, 3). Када је Марија Магдалена видела да је гроб празан, у њој се није јавила ни помисао о васкрсењу. Чак када види Господа, она Њега не препознаје. Зашто? Она је уверена да мртви не васкрсавају. Исто тако и апостоли, када им саопштава вест: "Он је жив, Он васкрсе", за њих су се те речи учиниле празним, и нису им поверовали (Лук. 24, 11). Тома не само да не верује, када види, већ он још треба и да осети, да "опипа рукама" (Јован 20, 27). Најтрезвенија, најубедљивија провера факта.

Исус се јавља мироносицама, Петру, Луки и Клеопи, десеторици ученика, једанаесторици, види га чак 500 верујућих, на крају ап. Павлу... Како су се сви они могли обманути? Зар се међу тим људима није нашао ни један човек са трезвеним, јасним умом, здравим осећањима и чврстим нервима? Како утврђују специјалисти, халуцинације бивају чешће видом или слухом, ређе сједињене ове две са осталима и веома ретко халуцинације у области пробних чула, додиривања. Да сва три чула редом халуцинирају ма и у мањем облику код десеторице, једанаесторице, и чак код њих 500, и да неко поједе печену рибу и мед, како предаје Јеванђеље, па онда да нестану, (Лук. 24, 42) - такве халуцинације историја још није знала и не зна...

И тако, апостоли су заиста видели Васкрслога: историјски факт васкрсења је несумњив. Рационалисти не могу да поколебају јеванђељску историју, они само оповргавају један другог, а некада и сами отворено признају своју немоћ да се боре против Христа. Немачки научник Де-Вете, предводећи деценијама рационалисте, на самртној постељи је признао: "Догађај Васкрсења, мада је начин његовог извршења покривен потпуним мраком, показује се, исто тако несумњив као и смрт Цезарова", Када је полу-рационалист Неандер прочитао признање Де-Вета, сузе су пошле из његових очију. После тога Неандер је подвргао новом темељном испитивању историјске доказе Васкрсења Христовог и такође га је прихватио.

Разматрајући поузданост чуда Васкрсења и Вазнесења, физичар Балфур Стјуарт говори: "да ли се сачувало у неизмењености дејство извесних сила природе у тим случајевима или је оно било некада савладано вишом силом? Несумњиво је савладано, како при Васкрсењу, тако и при Вазнесењу. Ми смо дужни да испитамо очевидност тих великих догађаја, што је и учињенио на најпоузданији начин: Историја, која говори о тим догађајима, положила је испит толико добро, да ћe нас свака претпоставка о нереалности њиховој, довести к највећој природној и духовној пометњи".

Зашто се Исус Христос после васкрсења није јавио међу Јудејима свенародно? Св. Јован Златоуст објашњава то тиме, што би појава Васкрслог Господа била бескорисна за јудеје и ако би их на тај начин било могуће обратити, то Господ без сумње не би ускратио Јудејима. Али последице васкрсења Лазаревог, које је Он учинио, говоре сасвим супротно: Јудеји су почели да траже прилику да убију не само Исуса Христа, већ и Лазара. Ако би се Христос после васкрсења јавио Јудејима, они би се на овај или други начин решили да учине ново Бого-убиство...

И тако, Христос васкрсе из мртвих. Најмоћнији доказ факта Васкрсења Христовог је тај грандиозни преврат, који је Он учинио у апостолима, а кроз њих и у целој васељени. На њему се држи сва култура последње две хиљаде година. Да ли је њу могла подржавати машта 13 фантазера? Они су изменили целу историју. Без Васкрсења Христовог ми не бисмо имали никаквог хришћанства и никаве хришћанске културе. Историја света би добила сасвим други ток. Без живих сила хришћанске вере: древни свет би се распао и пропао. Немогуће је допустити, да би голо уображење могло донети са собом толико великога и доброга.

На тај начин, падају сва оспоравања против чуда Васкрсења Господа нашег Исуса Христа; Чак и најкраћа анализа тих оспоравања објашњава њихову пуну неоснованост.

Али зла критика се не предаје. "Ђаво се бори са Богом, а поље битке - су срца људска", говори велики руски писац Достојевски.

У наше време је покренуто ново, савршено беспомоћно оспоравање, али за злу, греховну вољу, сасвим погодно: "Бога нема. Христа, као историјске личности није било, а значи није било ни Васкрсења. Јеванђеље - то је мит (тј. измишљотина, не ослоњива ни на какав стварни догађај), оно је препричавање древне незнабожачке митологије о легендарним боговима".

Пре свега "критичари" треба да знају, да у незнабожачким митологијама "умиру" и "васкрсавају" само богови (Озирис, Дионис), али никако Богочовек. А о томе, да је Христос Богочовек, ми имамо неоспорно сведочанство - Св. Јеванђеља. Али поред Јеванђеља ми имамо и сведочанства незнабожаца -противника хришћанства. Тако, на пример, Плиније, римски проконзул области Витиније и Понта у Малој Азији, у свом писму императору Трајану (око 112 г.) пише: "сабирају се они (хришћани) и певају химну Христу, као Богу; заклињу се да неће лагати, красти, чинити прељубе". Плиније није написао: "Богу својему, Христу, певају", већ, овако: "Христу, као Богу", јер је он знао, да је Христос за хришћане не само Бог, већ и човек.

Савременик Плинијев, Тацит, један од најтачнијх историчара, саопштава (око 115 г.): "Христос, у време владавине Тиберија, од прокуратора Понтија Пилата кажњен је био смрћу".

Мноштво сведочанства о Исусу Христу, као о историјској личности, постоји у јеврејској књизи Талмуд. Истина, та сведочанства су написана злобом и мржњом, називајући Спаситеља "одступником", "назарећанином" и др. Пуно се говори у Талмуду и о чудима "Назарећаниновим".

Посебно су блистава сведочанства бившег прогонитеља хришћана - Савла, касније првоврховног апостола Павла. Оригиналност његовог сведочанства савршено је немогуће оспоравати. То схватају и најјачи непријатељи хришћанства. А "сила Павлових сведочанстава је таква" - говори један наш велики писац и мислилац - "да ако чак и других не би било, ми бисмо знали са већом поузданошћу, него код многих других историјских личности, не само, да је Христос постојао, већ и како је Он живео, шта је говорио, чинио, за шта је умро и како је васкрсао".

Истина Васкрсења Христа Спаситеља састоји се у томе, што је васкрсао Богочовек. Он је васкрсао тело човечије које је примио на Себе, и на тај начин је преобразио човекову природу у духовну, божанствену, за вечан живот са Богом. У томе се и састоји победа Спаситеља над смрћу за сав род људски.

"Телесно васкрсење Спаситеља из мртвих је историјски, реални факт", говори један наш чувени православни мисионар, и указује на следећа места по поретку.

1. Христос је предсказивао о Васкресењу Свом (Мат. 16, 21; 20, 19; Мар. 9, 9).

2. Васкрсли Сам сведочи о том догађају (Лук. 24, 46).

3. Он се јавља у видљивом облику:

а) На Васкршње јутро Марији Магдалени (Мар.16, 9).

б) Истог јутра и женама, идућим од гроба (Мат. 28, 9).

в) Петру у близини Јерусалима (Лук. 24, 34; 1 Кор.15, 5).

г) Двојици ученика, који су ишли у Емаус (Лук. 24, 13).

д) На Васкршње вече Апостолима, осим Томи (Јован. 20, 19).

е) Кроз недељу дана, увече, свим Апостолима (Јован. 20, 26).

ж) Кроз неколико дана, код мора Тивериадског, седморици ученика (Јован. 21, 1-3).

з) Мало касније - на гори близу Галилеје 11-орици Апостола (Мат. 28, 11).

и) Пред 500 верујућих (1 Кор.15, 6).

к) Брату Своме "по телу" - Јакову и свим Апостолима (1 Кор.15, 7).

л) За време Вазнесења на гори Елеонској свим Апостолима (Лук. 24, 50).

м) Апостолу Павлу (1 Кор. 9, 1;15, 8).

н) Првомученику Архиђакону Стефану (Дела Ап. 7, 55).

о) До Вазнесења у току 40 дана, објашњавајући Царство Божије (Дела Ап. 1, 3).

4. Једе и пије са ученицима (Лук. 24, 42).

5. Показује руке и ноге, са ранама од прикивања на крст (Лук. 24, 40).

6. Даје поуке (Мат. 28, 18; Мар. 16, 15; Лук. 24, 17; Јован. 21, 15; 20, 21; Дела Ап.1, 7).

7. Путује са Апостолима (Лук. 21, 15).

8. Поклањају му се мироносице и 11 ученика (Мат. 28, 9, 17).

9. О васкрсењу Христовом говоре Ангели (Мат. 28, 6; Мар. 16, 6; Лук. 24, 6).

10. Тај догађај потврђују римски војници, који су чували гроб (Мат. 28,11).

11. Апостоли називају себе сведоцима Васкрсења Христовог (Дела Ап. 2, 32; 10, 39) и тај стварни историјски факт они полажу за темељ све своје проповеди (Дела Ап. 2, 22; 3, 26; 4, 10; 10, 39). И у исто време, посебно је карактеристично, да апостоли не излажу сами моменат Васкрсења Христовог. Јер они сами говоре: "што смо чули, што смо видели очима својим..., и руке наше што опипаше... ми објављујемо вама..." (1 посл. Јован, 1, 1-3). Сам тренутак Васкрсења Христовог нико није могао видети. Чак ни војници, који су чували гроб, нису видели сам моменат васкрсења, тј. васкрсли Христос је био невидљив за њих, а тим пре је био невидљив за апостоле, јер они су се скривали и затварали у своје домове "страха ради јудејског". Ето зашто, ни у једном од четири Јеванђеља нема описа самог момента Васкрсења, мада су при томе детаљно изложени сви догађаји, који су предходили Васкрсењу и детаљно су изложени догађаји - после Васкрсења.

Али, ми знамо, ако би Васкрсење Христово било измишљотина, како год био генијалан писац, он никако не би могао да пропусти центар и смисао свог дела. Он би се овако или онако, свакако дотакао у свом излагању самог момента Васкрсења, јер то захтева суштина наше људске природе.

Али Апостоли то нису учинили. И то је највиши доказ истинитости тих сведочанстава. Јер они, нису писци - измишљивачи, већ безазлени, прости, руковођени Духом Светим, истински сведоци истинитог догађаја Васкрсења Христовог и целе Јеванђељске историје.

Сами Апостоли говоре: "Ако Христос није васкрсао, онда је и проповед наша празна (узалудна), празна је и вера ваша". "Но Христос васкрсе из мртвих, првенац између умрлих" (тј. Он је почетак нашег будућег васкрсења) (1 Кор.15, 14, 20).

Тек тада Апостоли и први хришћани су пошли у смрт, када су се убедили у стварност Васкрсења Спаситељевог - у Његову победу над адом и смрћу.

Само у том случају они су могли, како говори песник: "На казну ићи и химну певати и у чељуст изгладнелој звери без дрхтаја гледати".

И тако, чудо Васкрсења, заиста се савршило.

Христос воистину воскрес!

(Састављено највећим делом по чланку прот. Герасим Шорец: "Христос Воскресе"

из његове брошуре "Жил ли Христос", са додатцима из књ. Д. М. Мерешковског:

 "Иисус Неизвестный", из чланка прот. И. Чернавина: "Воскрес ли Христос?" и из других извора).