О трећем члану Символа Вере

3. Нас ради человјек и нашего ради спасенија сшедшаго с небјес, и воплотившагосја от Духа Свјата и Марии Дјеви, и вочеловјечшасја.

У трећем члану Символа Вере говори се о оваплоћењу Сина Божијег, тојест о томе, како је Син Божији сишао са небеса на земљу, примио на Себе плот (тело) човечију, осим греха, и вочеловјечшасја (очовечио се), тојест примио је не само тело, већ и душу човечију и учинио се савршеним човеком, не престајући, при томе, да буде Бог - постао је Богочовек.

Син Божији сишао је са небеса и постао је човек (Богочовек) због тога, да би спасао нас људе од власти ђавола, греха и вечне смрти.

"Грех јесте безакоње" (1 Јован. 3, 4) тојест преступљење Закона Божијег. Грех се појавио у људима од ђавола, који је саблазнио Еву у рају, а кроз њу и Адама, и наговорио их је да наруше заповест Божију, односно да сагреше.

Грехопад првих људи - Адама и Еве, растројио је човечију природу. Грех је у људима помрачио ум, вољу, и у тело је унео болести и смрт. Људи су почели да страдају и умиру, и сами, својим силама, више нису могли победити у себи грех и његове последице: исправити ум, вољу, срце и уништити смрт.

То је могао учинити једино Сам Бог - Творац свега.

Милосрдни Господ, дао је обећање (завет) људима, да ће на земљу доћи Спаситељ света, Који ће избавити људе од власти ђавола и вечне смрти.

Када се испунило време спасења, Син Божији уселио се у пренепорочну Дјеву Марију, и при надахнућу Светим Духом, примио је од Ње човечанску природу - родио се надприродним начином "од Духа Светога и Марије Дјеве".

Пресвета Дјева Марија потицала је из рода Аврамовог и цара Давида. Она је била кћи праведних Јоакима и Ане. Пресвета Марија назива се Дјевом, јер је Она, из љубави према Богу, дала завет да се неће удавати. Приснодјевом она се назива зато, што је Она увек била девица - пре рођења Спаситеља, за време рођења и после рођења.

Св. Православна Црква назива Дјеву Марију Богородицом и поштује Њу више од свих створених бића, не само људи, већ и ангела - као "часнију од херувима и славнију неупоредиво од Серафима" - јер она је Мајка Самога Господа. Тако је, по упутству Светог Духа, Њу назвала праведна Јелисавета: "И откуд мени ово да дође Мати Господа мојега мени?" (Лук.1, 43).

Господ Бог указивао је људима кроз Своје пророке многе предзнаке Спаситељевог доласка у свет.

Тако, на пример:

Пророк Исаија је предсказао, да ће се Спаситељ родити од Дјеве (Исаија 7, 14) и са задивљујућом јасношћу предсказао је Његова страдања (Исаија глава 53).

Пророк Михеј је предсказао, да ће се Спаситељ родити у Витлејему (Мих. 5, 2; Мат. 2, 4-6).

Пророк Малахија је предсказао, да ће Спаситељ доћи у новосаздани јерусалимски храм и да ће пре Њега бити послат Претеча, сличан пророку Илији (Малах. 3,1-15).

Пророк Захарија је предсказао славни улазак Спаситеља у Јерусалим на магарету (Зах. 9, 9).

Цар Давид је у 21-ом псалму приказао крстна страдања Спаситеља са таквом тачношћу, као да их је сам гледао поред Крста.

Пророк Данило, 490 година раније, предсказао је време јављања Спаситеља, предсказао је Његову крстну смрт, после ње скоро разрушење храма и Јерусалима и прекидање старозаветног жртвовања (Дан. 9).

Када је Син Божији, Исус Христос, дошао на земљу, многи праведни људи Њега су препознали, као Спаситеља света. Источни мудраци Њега су препознали по звезди, која се пре рођења Спаситеља појавила на истоку. Витлејемски пастири сазнали су за Њега од ангела. Симеон и Ана препознали су Га по откровењу Светог Духа, када је Он био донесен у храм. Јован Крститељ је Њега препознао на реци Јордан, за време крштења, када је на Њега сишао Свети Дух, у виду голуба и глас Бога Оца је посведочио: "Ово је Син Мој Љубљени, Који је по Мојој вољи" (Мат. 3, 17). Многи су Га препознали по надмоћности Његовог учења и посебно по чудима, која је Он чинио.

Наше спасење Исус Христос савршио је Својим учењем, Својим животом, Својом смрћу и васкрсењем Својим.

Учење Његово, бива за нас спасоносно, када ми прихватамо њега свом душом, и поступамо сагласно њему, и животом својим подражавамо живот Спаситеља. Како је лажна реч ђавола, коју су примили први људи, постала у људима семе греха и смрти; тако и истинита реч Христова, усрдно усвојена од хришћана, постаје у њима семе светог и бесмртног живота.

Беседа о оваплоћењу Сина Божијег

Светитељ Силвестер (IV в.) у беседи са Јудејима о вери говорио је: "Бог, Који је све привео у постојање, када је саздао човека и увидео његову склоност ка сваком злу, није презрео погинуло дело Својих руку, већ је благоизволео, да Син Његов, који пребива недељиво са Њим (jер Бог се налази свугде), сиђе к нама на земљу. И тако, Он је сишао, и родивши се од Дјеве, стао је под закон, "да искупи оне који су под законом" (Гал. 4, 4-5).

А о томе, да је Он имао да се роди од Дјеве, предсказао је божанствени Пророк Исаија у овим речима: "ето, Дјева ћe зачети, и родиће Сина, и наденуће Му име Емануил" (Исаија 7, 14). А то име, како и ви знате, указује на долазак Божији к људима и у преводу на грчки језик значи: с нама Бог. Тако, пророк је одавно предсказао, да ће се Бог родити од Дјеве".

"За Бога нема ничега немогућег, али ђавола је морао да победи онај, који је предходно њиме био побеђен. Њиме је био побеђен човек - човек рођен не обичним поретком природним, не од семена човековог, већ саздан из земље, и притом из чисте земље, непорочне, као девица - јер земља, тада још није била проклета од Бога и њу још није оскврнила ни крв убијеног брата, ни убијених животиња, јер она још није била заражена иструлелим телима, не оскврњена никаквим нечистим и непотребним делима.

Из такве земље било је саздано за нашег прародитеља тело, које је оживотворено Божанским надахнућем.

Али, ако је свезлобни ђаво победио таквог човека, било је потребно, да и сам он (ђаво) буде побеђен таквим истим човеком. А такав и јесте Господ наш Исус Христос, рођен не по обичају и закону природе, већ из чисте и свете девичанске утробе, слично томе, како је Адам произашао из грехом не заражене земље. И како је Адам био оживљен надахнућем Божанственим, тако и Овај (Исус Христос) се оваплотио под дејством Духа Светога, који је сишао на Пресвету Дјеву и постао је савршени Бог и савршени човек - у свему, осим у греху, имајући две природе - Божанску и човечанску, али у једном лицу; и зато човечанска природа је страдала за нас, а Божанство је остало бестрасно".

Да би појаснио речено, св. Силвестер навео је овај пример: "Када се дрво, озарено зрацима сунчевим, посече секиром, тада се са посеченим дрветом зраци сунчеви, не секу. Тако и човечност Христова, сједињена са Божанством, ако је и претрпела страдања, та страдања се нису дотакла Божанства".

***

У току првих векова хришћанства јудејски књижници, названи масоретима, тј. чуварима традиције, уклонили су из свих синагога по целом свету, све свете књиге и заменили их својима, преписаним строго и тачно и вишеструко провереним од слова до слова - од самих масорета.

Степен крутости (и неповредивости) масоретског текста је ванредан. Па ипак, назвати ту неповредивост апсолутном, није могуће. Достигнута је крутост текста, али те грешке, које су постојале у моменту реформи масорета, не само да нису биле исправљене, већ напротив, показале су се продубљеним њиховом реформом; нека извртања била су смишљено убачена од масорета, да би умањила јасност пророчких предсказања о Христу Спаситељу.

Из тих последњих указаћемо пре свега на познату масоретску измену 14-ог стиха VII-е главе пророчанства Исаије "ето Дјева ћe зачети и родиће Сина". Знајући, да је то место најомиљеније међу хришћанима и да лепше од свега сведочи о пренепорочном Рођењу нашег Господа, масорети, приликом спровођења своје реформе, у све јеврејске текстове, по целом свету, поставили су уместо речи "Ветула" - Дјева, реч "алма" - млада жена. На то су, у своје време, древни хришћански апологети логично оспорили јеврејским тумачима: "какво знамење, о којем говори пророк Исаија, би се налазило у рођењу сина од младе жене, када је то заправо свакидаши догађај".

У недавно нађеним рукописима Исаијиног пророчанства, писаног пре Рођења Христовог, како саопштава часопис "Тиме" (№ 18 1952 г., стр. 5), у стиху 14-ом VII-е главе стоји "Дјева", а не "млада жена".

Из реченог је јасно, зашто Црква у односу на јеврејски оригинал, који има својство ауторитативног текста Светог Писма, даје предност преводу Септуагинта и Пешита, од којих први има још и то преимућство, да је био саздан по надахнућу Духом Светим, саборним подвигом Старозаветне Цркве.

Септуагинта. Први и најтачнији превод Светог Писма, био је превод свих књига Старог Завета са јеврејског на грчки, који је направило седамдесет (тачније 72) преводилаца, или како их називају - тумачима, у III веку (270 година) пре Р.Х.

Египатски цар Птоломеј Филаделф, желећи да има у својој библиотеци свете књиге јеврејског закона, наредио је свом библиотекару, Димитрију Фалареју, да набави те књиге и да начини њихов превод на најраспрострањенији језик у то време - на грчки.

По указу царевом, било је послато у Јерусалим к првосвештенику Елеазару посланство са богатим поклонима за храм, са молбом да достави у Александрију тачан списак светих јеврејских књига и да пошаље способне људе за њихово превођење.

Обрадован првосвештеник Елеазар је спремно испунио жељу египатског цара. Да би у тако великом делу добила учешће сва Старозаветна Црква, цео Богоизабрани народ, био је установљен пост и појачана молитва у целом народу. Било је позвано свих 12 колена израиљевих и наложено им је било да изаберу по 6 људи - преводилаца од свакога колена, да би они заједничким напором превели Свето Писмо на грчки језик. Изабрани преводиоци, дошавши у Египат к цару, са љубављу су прионули на ово свето дело и благоуспешно су њега окончали у предвиђеном року. Тако је надахнут Духом Светим тај превод настао као плод саборног подвига целе Старозаветне Цркве. Тај превод био је у употреби и у време земаљског живота Самог Господа Исуса Христа. Тим преводом су се користили св. Апостоли Христови, св. Оци и сва првобитна Црква.

Пешито. У  I - II веку појавио се превод Светих књига на сиријском језику под називом "пешито", тј. прости, верни. За Православну Цркву та два превода ("Септуагинта" и "Пешито"), а за Римо-католике још превод који је учинио св. Јероним, такозвана "Вулгата" (општеупотребни), постоје као безусловно виши ауторитет, него савремени јеврејски оригинал.

(Састављено по књизи "Беседы о св. Библии". Еписк. Натанаила;

" Конспект к изучению Библии Ветхого Завета", Архиеп Виталија и др. извори).

*

Необично је поучно, што се подробно изучавање тих факата јеванђељске историје, који се на први поглед чине као мало вероватни и невероватни, увек окреће у корист јеванђелиста, више пута потврђујући тачност догађаја које су они изнели.

Неколико десетина година унатраг, "слободна" критика сматрала је савршено невероватнoм историју Св. јеванђелисте Луке о томе, како се Св. Јосиф, са њему обрученом пречистом Дјевом, склонио "из Галилеје, из града Назарета, у Јудеју, у град Давидов, који се зове Витлејем, јер он бејаше из дома и племена Давидова" (Лук. 2, 4), да би испунио заповест о попису, спроведеном у управи Квиринија Сиријом (Лук. 2, 2). У самом делу, по речима св. Луке стоји, да је попис био вршен не по месту живљења већ по месту порекла. Али то, указивали су "слободни" критичари, као прво, просто није могуће. Замислите каква пометња и неред морају да се десе у земљи, ако се у исто време буду напуштала места свог уобичајеног живота због тога, да би се путовало у град, одакле потичу њихови претци! А као друго, противуречи и одређеним податцима, којима ми располажемо према римском препису: познато је, да су римљани захтевали записе по месту уобичајеног боравка.

На први, површнији поглед, чини се, да ти ставови, у корену, подривају достојност текста Св. Луке. Толико се они чине утицајним! Али ипак... Свако оспоравање губи свој утицај при сусрету са неосопорно утврђеним фактима. И ево, недавно је откривен документ, који се односи на 103 - 104 годину пре Р.Х., управника Египта Гаја Вибија Максима. У тој наредби налаже се, да се имају јавити на попис, савршено у складу са тим поретком, који је био описан у Јеванђељу Св. Луке: у циљу пописа сваки је дужан да дође тамо, одакле потиче његов род. А пошто је тако, пада и размишљање о противуречности историје Св. Луке о римском систему: из указа Вибија Максима ми дознајемо, да су се римљани прилагођавали обичајима и поретцима покорених земаља. И у историји о поретку пописа Св. Лука се показао као беспрекоран и тачан сведок.

(Из предговора " Четвероевангелиу " изд. "Истина", Париз, 1943 г )

Беседа о чудима Божијим

Материјалисти категорички одбацују могућност чуда Божијих у свету. Они тврде, да чудо противуречи законима природе. "Чудо - говоре они - неспојиво је са научном истином о строгој закономерности свих појава у природи".

Да ли је тако ? Потрудићемо се да одговоримо.

Проф. С. Л. Франк говори: "Механика Галилеја учи, да сва тела, независно од њихове специфичне тежине, падају на земљу једнаком брзином и убрзањем; "противуречи" ли томе закону општепознати факт, да длачица пада на земљу далеко спорије, него гвоздени тег, или што у води дрво уопште не пада? "Нарушава" ли се тај закон тиме, што авион уопште не пада, а може и да се подиже и да лети изнад земље? Очевидно не.

Јер закон Галилејев, слично свим законима природе, садржи тихи одговор: "при истим спољним условима", или "ако се одвоји од свих спољних утицаја".

Апстрактно постављање међуодноса између земље и тела, које она прилачи, нимало се не нарушава, и конкретан ефекат појаве мења се или се компликује са уплитањем нових, још не проучених у законитостима, спољних сила: у првом случају - силе отпора ваздуха или воде, у другом - силе мотора, које присиљавају пропелер да се окреће и сече ваздух.

Методолошки савршено, такође, ствар стоји и са променама у току појаве, које се дешавају при чуду са том разликом, што се ту накнадни, променљиви, општи ефекат силе, јавља не као друга сила природе, већ као надприродна сила.

Ако је Христос, како предаје Јеванђеље, ходио по води, као по земљи, тај факт такође мало "нарушава" закон гравитације, као и факт летења авиона над земљом, или пливања у води тела лакшег, од воде. Само у последњим случајевима деловање закона гравитације, не бивајући "нарушено", савлађује се силом мотора или опирања воде, а у првом случају оно се савршено, такође, савлађује силом Божанствене Личности Христа.

Ако човек оздравља од смртне болести после ватрене молитве Богу (своје или туђе), тада то чудо такође мало "нарушава" медицином установљен природан ток болести, као што њу мало нарушава успешна операциона интервенција лекара; само у последњем случају болест се прекида кроз механичку промену њених услова, а у првом - кроз утицај више Божанствене силе на те услове ".

"Ако човек - говори прот. О. Герасим Шорец - захваљујући својој слободној вољи, има могућност да утиче на природу, да ли је могућно да Бог ту могућност нема, Он, који је саздао законе природе ? "

"Mогуће је - наставља он - учинити интересантна посматрања над људима, који одбацују чуда. Многи од њих, који се подсмевају над библијским чудима и на сваког верујућег у њихову истинитост, гледају, као на заосталог човека, сами верују у плитке и бесмислене ствари: верују у несрећне сусрете, у број 13, у зеца који је прешао пут и томе сличне којештарије.

Многи од тих, који са гордошћу указују на науку, да би доказали немогућност чуда, сами верују у чуда, која 20 пута мање заслужују поверења, него библијска чуда, посведочена од многих људи достојних уважавања - већи део њих би са радошћу примио смрт за истинитост свог тврђења.

Они који одричу чуда сами верују само у та чуда, која су се десила (по њиховом објашњењу) милионима година уназад и нису била од никога надзирана.

Они не верују у Божије стварање света, али верују у самовољно заметање, или падање на земљу заметнутог органског живота из неизвесних светова.

Они не верују, да је Христос могао да васкрсне човека, тј. да поново оживи организам који је раније био жив, али верују, да су некада из мртве материје изникли живи организми.

Они не верују, да је Бог, који је саздао огањ и људе, учинио да три дечака на неколико тренутака буду несагориви, али верују у то, да су заметни организми издржали у току милиона година пребивање усред усијане земљине магме и растопљеног гранита..."

Не, није озбиљна истинита наука, на коју се позивају материјалисти, та која оспорава чуда, већ су то претпоставке - хипотезе и натур-философске теорије, тј. другим речима, сопствена материјалистичка вера.

На тај начин, они који одбацују чуда Божија, на основу тобожње науке, заправо су или незналице у питањима науке, или су полуобразовани, или недовољно философски образовани или су свесни противници вере у Бога.

(Састављено по брошури " Религия и наука" проф. С. Франк,

брошури "Жил ли Иисус Христос?" прот. Г Шорец и др.).